Велика радост српског богословља и два Православна богословска факултета – два нова доктора православне теологије!
Крај септембра 2020.године донио је велику радост и истинску свечаност отачаственом богословљу – успјешно и импресивно окончање докторских студија двојице младих асистената на Православном богословском факултету Св. Василија Острошког у Фочи а дојучерашњих доктораната на Православном богословском факултету Универзитета у Београду.
Најприје је дана 29.09. 2020.године мастер Ведран Голијанин, виши асистент на катедри за примјењену теологију ПБФ Универзитета у Источном Сарајеву одбранио докторску дисертацију под називом „Теологија инкултурације и њено мјесто у православном мисионарском богословљу“ коју је израдио под менторством протојереја-ставрофора проф. др Зорана Крстића. Иако је име Ведрана Голијанина већ познато нашој богословској јавности, истичемо да је по сриједи млади и перспективни богослов рођен 1. фебруара 1987. године у Сарајеву. Богословију Светог Петра Дабробосанског у Фочи завршио је 2005. године. На Православном богословском факултету Светог Василија Острошког дипломирао је 2010. године, а мастер рад „Слике Христа у источној Азији: Инкултурација хришћанства у Кини, Јапану и Кореји“ одбранио је на истом факултету 2013. године под менторством протојереја-ставрофора проф. др Дарка Ђога. Године 2016. изабран је у звање вишег асистента на предметима Пастирско богословље са омилитиком 1 и 2. Исте године уписује докторске студије на Православном богословском факултету у Београду. У комисију за одбрану докторске дисертације учествовали су протојереј-ставрофор проф. др Љубивоје Стојановић, проф. др Растко Јовић и проф. др Предраг Драгутиновић (предсједник комисије).
Кандидат је дао врло занимљив експозе у коме је сажео значај метода инкултурације, нарочито у компаративном суочењу са методом импозиције, у теорији али и пракси западнохришћанских и православних мисија на Далеком истоку. Теоријску структуру рада сачињавају дубоки и аналитични увиди засновани не само у позитивна и негативна искуства хришћанских мисија у далекоисточним културама, већ и на импресивним захватима кандидата у теорију културе, симболичких значења и мита. Врло је занимљива разрада односа између претпостављене сотириолошке изврсности па чак и ексклузивности византијске културе (како су је нарочито наглашавали новији аутори у ХХ вијеку) и ставова кандидата који је оцртавао јасну разлику између догматског и етичког садржаја Хришћанства тј. Цркве и културних форми византинизма које су често доживљене не просто као један од начина преношења искуства Цркве већ као само богооткривено искуство Цркве. Након врло занимљивог разговора између комисије и кандидата у коме су и чланови комисије и кандидат показали изврсност у питањима и одговорима, Комисија је донијела једногласан закључак да је кандидат стекао високо достојанство доктора православног богословља.
Затим је само дан касније, 30.09.2020. докторску дисертацију бранио и одбранио г. Бошко Ерић, асистент Православног богословског факултета Универзитета у Источном Сарајеву на предмету „Патрологија“. Такође је познато да је у питању један од врло ријетких познавалаца сиријског (арамејског) језика у српској богословској средини. Рођен је 28.3.1986. у Сплиту. Године 2005. Завршио четворогодишњу богословију Светог Јована Златоустог, Крагујевац, а 2010. је дипломирао на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Завршио постдипломске студије на Богословском факултету Универзитета у Фрибургу, Швајцарска (2012), а у току 2011–2012. на Католичком институту, поред осталог, похађао Сиријски 1 и Презентацију семитских језика, а касније на Академији старих језика похађао Сиријски 2. Године 2013. уписао докторске студије на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Аутор је више радова из области сиријске патрологије.
У комисији за одбрану докторске дисертације под називом „Схватање спасења код сиријакофоних аутора IV века према делима Јакова Афраата, Светог јефрема Сиријског и Књизи степена“ коју је окончао под менторством ђакона проф. др Здравка Jовановића, узели су учешће проф.др Александар Ђаковац и проф. др Раде Кисић као и доцент др Ил Аkад (Филозофски факултет Универзитета у Београду). Генерално мало познати сиријски Оци Цркве представљени су репрезентативним преводима и коментарима њихових дијела. Аутор се потрудио да нарочито ажурно коригује поједине ставове који се у српској богословској јавности појављују и преносе о сиријакофоним ауторима, а који не налазе оправдање у изворима већ се преносе кроз секундарну литературу. Кроз добронамјерне сугестије и квалитетну размјену мишљења кандидат је пред комисијом на еминентан начин одбранио своје тезе и цјелокупну дисертацију.
Објема одбранма су присуствовали декан Православног богословског факултета Св. Василија Острошког у Фочи (Универзитет у Источном Сарајеву) протојереј-ставрофор проф. др Владислав Топаловић и продекани протојереји-ставрофори проф. др Ненад Тупеша и Дарко Ђого.
Својим залагањем, богословском зрелошћу, умјећем да до сада неистражене теме актуелизују, дисертују и представе, нови посленици на њиви свештеног богословља показали су се достојним части и обавеза које им са титулом доктора богословских наука припадају! На многая и благая лѣта!
Д. Ђого
