Икона има посебно мјесто у Православљу. Но, без обзира на то Одсјеку црквеног сликарства и умјетности у Добоју пријети гашење. Изложба радова студената иконописа почиње у четвртак у Саборној цркви у Сарајеву.

„Гледајући лица једни других, просто смо упућени – Бог је оставио тајну спасења да се он остварује кроз другог човјека. Зато нарочито православна икона данас свједочи колико је Бог лијеп и колико је присутан у другом човјеку, у лицу и свјетлости лица другог човјека можемо да пронађемо Бога“, каже др. Владимир Ступар, свештеник, старјешина Саборне цркве у Сарајеву, професор на Православном богословском факултету у Фочи, под чијим окриљем дјелује и Одсјек црквеног сликарства и умјетности у Добоју.
Јединствен студиј, како за Deutsche Welle појашњава Ступар, заправо обједињује студиј теологије и умјетности. „Како овај одсјек прати један теолошки рад у пракси, он осликава оно што оваплоћује (утјеловљује) оно што се назива теологија. То је, напросто, примијењена теологија“, каже он и додаје: „Овај одсјек покушава и то у пракси спроводи, да покаже љепоту људског лика у свјетлости Христовог оваплоћења и његовог присуства међу нама, оног достојанства којег је људска природа задобила кроз богочовјека“.
За израду икона посебно је важан духовни аспект, а за теолошку изобразбу задужен је др. Владимир Ступар, теолог, свештеник, старјешина Саборне цркве у Сарајеву. „Божије присуство међу људима најбоље се осликава кроз православну икону“, каже Ступар.
За израду икона посебно је важан духовни аспект, а за теолошку изобразбу задужен је др. Владимир Ступар, теолог, свештеник, старјешина Саборне цркве у Сарајеву. „Божије присуство међу људима најбоље се осликава кроз православну икону“, каже Ступар.

Интерес младих за вјеру, као и за иконопис, односно за студиј црквеног сликарства и умјетности је велик, тврди Ступар, но уписа нових студената није било већ неколико година, премда студиј нуди низ занимљивих специјализација, попут конзерваторске и рестаураторске, камену пластику, али и пластику у дрвету, те бројне сликарске технике, од икона до техника фресца, сецца, мозаика. Проблем је у недостатку средстава, а понајвише адекватних просторија.
Штафелаји на плафону
„Направили смо планове и програме, и Универзитет је одобрио и акредитовао тај програм. Лако је било радити на прве двије године, а трећа и четврта година су остајале отворене за разне специјализације“, појашњава Мирко Тољић, професор графике и сликарства на Студију црквеног сликарства и умјетности у Добоју и на Ликовној академији у Требињу. У почетку је све обећавало, каже он, будући да им је Саобраћајни факултет у Добоју уступио дио просторија на кориштење.
„Купили смо и све потребне материјале и онда је дошла поплава (2014. године). У кабинетима је било више од 4,5 метра воде. Дрвени штафелаји, који су пливали, дословно су били заљепљени за плафон, остало је све било уништено – пигменти, злато, хемикалије, све. Још се нисмо опоравили од те поплаве, која је стопирала развој који је био зацртан“, каже Тољић.
„Због тог недостатка простора, неког сиромаштва које нас је задесило послије те поплаве, нисмо били у могућности да покренемо ту специјализацију, то неко усмјерење и данас имамо само овај дио који је везан за класичну израду икона, сеццо сликање на зиду и имамо студенте који увелико раде мозаике. То је једино што смо могли да покренемо у овим условима“, додаје он.
Рјешење у Сарајеву?
Рјешења постоје, тврди Владимир Ступар, само је потребна добра воља. Једно од рјешења Ступар види и у измијештању студија у Сарајево, град који је, како каже „мултикултуран и у којем се сусрећу разне религије, гдје људи могу слободно да изражавају и своју вјеру и свој однос према овом свијету, према Богу и према ближњима“.
Наиме, Православна црква већ годинама покушава вратити посједе које је након Другог свјетског рата заплијенила тадашња комунистичка власт. Једна од некретнина је и зграда православне Богословије уз Саборну цркву у Сарајеву, а у коју је смјештен Економски факултет Универзитета у Сарајеву. Показало се да су политика и законодавство преспори или да немају превише интереса за рјешавање таквих питања, па је Владимир Ступар, уз благослов Митрополије Дабробосанске и управе Богословског факултета сам кренуо у акцију. Одлучио је отићи до комшије, декана Економског факултета, да мимо политике и различитих интереса, покушају наћи неко рјешење.
Академски професор Мирко Тољић са студентима има посебан однос. Разговара с њима о сликарским техникама и учи их старом иконописном занату, али разговарају и о личним проблемима, како би их што прије ријешили и били спремни у потпуности се посветити изради иконе.
Академски професор Мирко Тољић са студентима има посебан однос. Разговара с њима о сликарским техникама и учи их старом иконописном занату, али разговарају и о личним проблемима, како би их што прије ријешили и били спремни у потпуности се посветити изради иконе.
„Већ сам имао један неформални састанак са деканом Економског факултета, Кемалом Козарићем и ми смо се кроз један угодан разговор упознали и просто смо изнијели ставове, односно наше потребе“, каже Ступар и наглашава да му није циљ иселити Економски факултет, те да би за опстанак, чак и процват Студија црквеног сликарства и умјетности био довољан тек један већи „атеље и једна учионица за извођење теоријске наставе и нешто мало простора за функционисање администрације“.
Договор без политике
„Разумијемо потребе Економског факултета у Сарајеву, а то је да они имају велики број студената, али мислим да уз мало добре воље и уз мало љубави и разумијевања, без икаквих политичких притисака или одлука које би биле с највишег нивоа, да би могло да се нађе ту и мало простора за нас. Свакако знамо да то не зависи искључиво од декана Економског факултета, нити зависи искључиво од воље нас испред Богословског факултета, али сматрамо да ће се ту укључити и други фактори од којих зависи рјешење тог проблема и да ћемо на опште задовољство и без икакве штете по било кога, моћи на нађемо заједнички језик“, наглашава Ступар.
Док се рјешење не нађе, студенти четврте године марљиво раде у свом добојском атељеу. Атмосфера радна, али не толико строга, радије породична. „Умјетничке смјерове увијек уписује мањи број људи, па се ради у мањим групама и ви убрзо сазнате њихов социјални статус, имају ли материјала за рад или не, не могу вас преварити, видиш да ли се заљубио или не, па је потребна та нека отворена сарадња и отворен разговор, како бисмо прије дошли до резултата“, каже професор Тољић и додаје: „На овом одсјеку је то посебно специфично, јер се ради о школи која је везана за цркву, гдје дјеца дођу с одређеним моралним вриједностима, које су можда и ријетке и јако је лако сарађивати с њима, а и навикли смо да једни другима исповједимо све своје слабости, како бисмо их што прије разријешили и дошли до неког најбољег рјешења“.
Икона – одраз душе сликара
Израда икона, коју је професор Тољић дуго проучавао, те додатно изучавао на Светој гори, врло је посебна и „једини је истински допринос цјелокупној историји умјетности са наших простора. Све остало је настало негдје друго, па је имало рефлексије и код нас, а овамо са наших простора, чак и у византијско доба, тадашњи владари доводили су и најбоље мајсторе и некако су се градиле те задужбине, тако да и данас имамо Грачаницу и Дечане, који су највећа галерија сачуваног зидног средњевјековног сликарства“.
Своје студенте, који су обавезни изучавати и теолошке предмете, каже, настоји научити што више може, од обраде и припреме материјала, па до израде иконе, у којој би се требало препознати лице Бога. „Дешава се да сваки од тих студената, у свом том одрастању док слика, доводи себе у једну духовну борбу која би требала да резултује неким духовним узрастањем, тако да су те иконе увијек онолико христолике колико је христолика душа онога који их слика“, каже Тољић. „Специфичност ове врсте сликарства је да човјек сликајући икону слика икону из своје душе“.

Теологија и умјетност
Мишо Дамјановић, студент 4. године, каже да јако студиј који је одабра, јер је добио спој теологије и умјетности, што је одувијек тражио. Жели осјетити „шта значи бити умјетник и како из тих исконских коријена из Византије научити основе“ које може примијенити у било којем умјетничком правцу. Каже да му је љепљење злата најтеже.
Мишо Дамјановић, студент 4. године, каже да јако студиј који је одабра, јер је добио спој теологије и умјетности, што је одувијек тражио. Жели осјетити „шта значи бити умјетник и како из тих исконских коријена из Византије научити основе“ које може примијенити у било којем умјетничком правцу. Каже да му је љепљење злата најтеже.
Мишо Дамјановић, студент 4. године, задовољан је својим професорима. Каже да је Студиј црквеног сликарства и умјетности изабрао „из разлога што се ради о споју теологије и умјетности. То значи да у једном маху можемо да научимо шта значи бити умјетник, како из тих неких исконских коријена из Византије научити основе које можемо примијенити у било којем правцу, било којој врсти умјетности, а уједно учимо и теологију, учимо о нашој вјери и исправном путу хришћанства и православља“, каже Мишо. Каже још да воли радити иконе, али да му је најтеже радити наношење злата на икону.

Спој теологије и иконописа важан је и за његову колегицу Анђелку Никић. „О иконопису нисам знала много док се нисам са тим сусрела. Онда ми се свидјело то што је све сведено на симболе, што је једноставан језик, а и теологија која нас нон-стоп окреће да гледамо унутар себе, скреће нас са тог материјалног, а гледајући у себе ми видимо и свог ближњег и баш зато тај иконопис употпуњује све то“, закључује Анђелка.
И студенти и професори Студија црквеног сликарства и умјетности надају се да ће тренутна тешка ситуација ускоро бити превазиђена, те да ће студиј, јединствен у Европи, ускоро доживјети прави процват. Владимир Ступар се нада да ће на Факултету на којем предаје ускоро бити пуно више „божијих људе који ће прослављати Бога и људи који ће ту своју љубав према Богу моћи да материјализују кроз умјетност“. На тај ће начин, закључује он, „и друге људе позвати да гледајући те иконе и сами почну да прослављају Бога“.

ИЗВОР: Deutsche Welle

Админ: Дејан Крстић