Сјећање на проту Лазара (1942-2026)
Сјећање на проту Лазара (1942-2026)
На празник преноса моштију св. Великомученика Георгија (Ђурђиц) уснуо је у Господу протојереј-ставрофор Лазар Васиљевић, дугогодишњи секретар Духовне академије, данашњег Православног богословског факултета св. Василија Острошког у Србињу/Фочи.
Отац Лазар је рођен 26.12.1942. у Добрунској Ријеци од оца Гвоздена, чувеног предводника богомољачког покрета у том крају и мајке Анђелине рођ. Топаловић. Школовао се у родном мјесту, Вишеграду и Рудом, а СПБогословију св. Саве завршио је 1963. године, када се и уписао на ПБФ у Београду који је завршио 1984.године, вриједним трудом, као парохијски свештеник. Оженио се Радмилом Тодоровић из Зрењанина – добром и пожртвованом супругом коју смо ми студенти просто звали „тета Рада“ и чију смо тиху и ненаметљиву личност увијек некако посебно вољели. Рукоположење оца Лазара у ђаконски и презвитерски чин збило се 17.и18.1.1966, руком моравичког епископа Саве (потоњег шумадијског) у капели св. Симеона Мироточивог у Српској Патријаршији.
Прота Лазо је опслуживао више парохија у својој богатој свештеничкој служби: најприје парохију јабучку и миљевинску (1.2.1966-10.5.1973), затим фочанску (10.5.1973-31.8.1981) да би након тога био премјештен као служитељ у Цркву св. Преображења Господњег у Пофалићима (Сарајево). Овај период његовог живота обиљежио је предан рад на обнавању црквеног живота и националне свијести сарајевских Срба, заједно са колегом и пријатељем оцем Војиславом Чаркићем који је проти Лази био својеврсна благословена супротност која се надопуњује, но у оном најважнијем били су нераздвојни и једнодушни: обојица су били вриједни прегаоци и изврсни и омиљени свештеници, духовити људи и образовани свештенослужитељи. Оца Лазара данас често срећемо на архивскм материјалу са почетка деведесетих година у Сарајеву, када су се обнављале комунизмом прекинуте институције српске културе: био је члан ГО СПКД Просвјета, присутан и у оснивању и раду других српских тијела и организација.
У ратном вихору су епохалним подвигом Митрополита Николаја Мрђе, Амфилохија Радовића, Владике Атанасија Јевтића и других знаменитих професора ПБФ у Београду као академика Војислава Максимовића створени услови за почетак рада Духовне академије св. Василија Острошког која је 2004. године добила данашњи назив – Православни богословски факултет св. Василија Острошког. Као образованом и вријендом човјеку, митрополит Николај је проти Лазару повјерио дужност секретара Духовне академије, а њу је ревносно обављао све до 2007. године и одласка у пензију.
У то доба наша Академија била је заједница живота и дијељења. Прота Лазо је био обично први човјек кога бисмо упознали и неко са киме бисмо се сусретали сваки дан. Памтићемо га као вриједног административног чиновника, штедљивог човјека старог кова, али и као духовитог колегу, шармантног пријатеља и врсног свештенослужитеља. Иако смо знали понекад да се жалимо на протина одбијања да нам одмах изда неку потврду или учини неку административну процедуру, у суштини смо га вољели као и он нас – све то се увијек на крају завршавало када и како треба. Данас, када су сви ти рачуни наших студентских и протиних секретарских дана давно заборављени, осим оних лијепих тренутака и заједно проведених година, опраштамо се са протом Лазом увјерени да ће му Господ подарити Царство небеско и наградити га за предану службу и несумњиву вјерност Христу и Небеској Србији. Вјечан ти спомен, драги прото Лазо!
Д. Ђого