БЕСЈЕДА ДЕКАНА ПОВОДОМ КРСНЕ СЛАВЕ ПРАВОСЛАВНОГ БОГОСЛОВСКОГ ФАКУЛТЕТА „СВЕТОГ ВАСИЛИЈА ОСТРОШКОГ“

Говор декана Православног богословског факултета „Светог Василија Острошког“ у Фочи подсјећа на дубоке историјске и духовне коријене ове установе, која је прије више од три деценије започела свој нови живот као Духовна академија у тадашњем Србињу. У свом обраћању, декан се осврће на сам почетак рада школе, на њене осниваче и великане српске богословске мисли, наглашавајући завјетни карактер њеног настанка и континуитет мисије који се преноси кроз генерације.

Кроз лични и историјски осврт, говор истиче значај духовног насљеђа, професорског предања и жртве која је уграђена у темеље факултета, као и његову непрестану мисију образовања и духовног узрастања студената у духу православне вјере.

Када је прије 32 године у тадашњем Србињу запчео нови живот сарајевске богословије у облику Духовне академије Св. Василија Острошког, оци оснивачи наше школе били су вођени завјетном мишљу старом неколико вијекова. И данас, када гледамо онај одавно пуцкетави снимак свечаног проглашења почетка рада Духовне академије, ми заправо гледамо у вијекове прије и вијекове послије тог тренутка. У ратној и трагичној али уједно и свечаној и радосној атмосфери, стоје наш духовни отац и покровитељ, Високопреосвећени Митрополит Николај, а ту су и великани српске богословске мисли у ХХ, наш први декан Епископ Атанасије Јевтић, коме се ускоро као наставник и наш вољени старац придружио величанствени Митрополит Амфилохије Радовић, лучоноша острошкога духа и миомириса. Ту је и тадашњи епископ, данашњи митрополит Бачки г. Иринеј и његов дубоки глас који са дужном торжественом озбиљношћу чита проглас о оснивању наше Академије. Ту је и академик Војислав Максимовић, човјек који је знао да је брига за свој крај – прва дужност свакога ко воли свесрпску Отаџбину. Међу матичарима су и друга велика имена, попут завјетног мислиоца Жарка Видовића… све њих је обједињавао исти Дух Свети који и данас дише међу нама и надахњује нас да наставимо дјело које су на обалама Дрине још од немањићких, котроманићких и љубавићких времена започели наши у Христу прародитељи: краљеви, војводе, монаси, свештеници, штампари али и тежаци и хајдуци, сви уједињени у једном мисли: оној да Свјетлост Христова кроз српске школе освјетљава ове наше крајеве и све крајеве Отаџбине. Вјеровали су тада у нас данас, видјели нас у Духу, и кроз најцрња времена и прије те 1994, тражили да доживе час који ми данас благодарни Богу и њима живимо. Није ни чудо до су назвали нашу школу именом Светог Василија Острошког – једног од ријетких Херцеговаца којега није покорила гордост због рођења у хумској земљи, светитеља који је видио Пећ и носио косовску мисао у себи, никада миран од агаренских напада и злобе истокрвних нам Раича… Почело се тада, са сазнањем да је за једно високо богословско училиште вријеме управо тада, у времена туге и радости, напора и бескрајне љубави, у вријеме када се славно умирало али је и свети Василије у литији ишао кроз ову земљу и ми смо му дрхтавом руком и душом прилазили. Од тог дана у нашим учионицама изречено је много предавања, у нашим црквама одслужено много литургија, подијељено много диплома… Али оно језгро као да је остало исто – наша школа заснована је на истом благослову Св. Василија и истој светој основи: на завјетном убјеђењу да човјека нема без Великог Петка и Васкрсења, без одрицања и слављења, без осјећаја да настављаш нешто веће од себе самога и осјећаја да мораш бити довољно јак да би и они након тебе имали на кога да се угледају. Недавно смо се нас неколицина присјећали студирања раних двијехиљадитих година на нашем Факултету, присјећали се професора и духовитих догодовштина, али и биједе и дијељења свега што се имало и супруга једног нашег бившег студента са уздахом рече: „Како бих вољела да сам тада била са вама!“ Тај уздах нас је замислио: заиста, прилика да ти предају људи попут Митрополита Амфилохија и Милана Радуловића била је вриједна свих пробушених ципела на путу низ и уз Крвавац. Успјели смо данас управо зато што су се наши професори из Београда и свих српских земаља трудили да нам буду оно највише што се може бити студенту – да нам постану и остану узори. Замислите како је било ком декану нашег факултета када се ујутро Богу помоли и крене му дан а он зна да му ваља у ципеле Владике Атанасија? Можда не вриједимо његове пертле, али знамо да нам ваља ходати кроз васељену његовим стопама.